KAJMAKCALAN

Kajmakčalan je najviši vrh planine Nidže sa 2.521 m nadmorske visine, na granici Republike Makedonije prema Grčkoj (Mariovo). 
Sačinjen je od gnajsa i granita, a poznat je kao poprište najžešćih borbi na Solunskom frontu tokom Prvog svjetskog rata 1918. godine. 
Na njemu je podignuta spomen kapela gde se nalazi i urna, u kojoj je (bilo)  sahranjeno srce doktora Arčibalda Rajsa. 
Uz crkvu stoji i kosturnica u kojoj se nalaze ostaci palih boraca.

Osvajanje Kajmakčalana je bitka na Solunskom frontu koja se vodila u Prvom svjetskom ratu između Kraljevine Srbije i Kraljevine Bugarske.

Posle osamnaest dana teške i neizvesne borbe na Kajmakčalanu, srpski vojska je uspela otvoriti "Kapiju slobode" i da pobedonosno krene put svoje domovine.

 Da je Kajmakčalan bio značajna pozicija govore i nazivi: Bugari su ga zvali Borisov grad jer su mislili da je neosvojiv, a Srbija Kapija slobode jer su tu prvi put zakoračili u svoju zemlju. Bitka je vođena između 12. i 13 rujna 1916. godine.

Kajmakčalan

Putniče, stani! Ovde leže oni!

Gomile ove prah kraljeva kriju.

S kapom u ruci njima se pokloni,

I redom tako ižljubi ih sviju!

Iz ovih humka, iz hrnjage kama,

Gde truba svesti srca jaka svrsta,

Praznici slave granuli su nama

I mučenike skinuli sa krsta.

Ovde su večni, što vatrama žrtve

I bilom srca probudiše mrtve -

Srbine, stani! Ovde leže oni!

Ovo su naše lavre i oltari;

Njihovim svetlim sjajem se ozari,

I čelo svoje molitvom prikloni!

Aleksa Šantić

Zajednica Srba u Makedoniji mesni odbor Bitolj, u subotu 12. septembra u čast 99. godina velike bitke i pobede, tragovima srpske vojske, na potezu Siva stijena - Starkov grob - vrh Kajmakčalana, organizirala planinarski marš "Kajmakčalan 2015". Odakle su i pozajmljene slike

SPOMENIK NA ZEBRNJAKU u cast Kumanovske Bitke

Spomen-kosturnica na brdu Zebrnjaku je bilo monumentalno i trijumfalno spomen obeležje podignuto u slavu i čast poginulim srpskim vojnicima tokom Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu 1912. godine.

Osvećivanje monumentalne Spomen - kosturnice, povodom 25. godišnjice od Kumanovske bitke, oktobra 1937. na brdu Zebrnjak.

Na brezuljcima, istocno od Kumanova odvijala se glavna bitka izmedju turske i srpske vojske u Prvom Balkanskom Ratu.Nakon ove bitke turci su poceli da se povlace posle skoro 5 vekovnog prisustva na ovim prostorima. i time označila početak oslobođenja Jugoistočne Evrope od Osmanskog carstva. Spomen-obeležje je najznačajnije ostvarenje beogradskog arhitekte Momira Korunović i bio je najmonumentalniji vojni memorijal na prostorima središnjeg Balkana. Spomenik je podignut 1937. godine na lokalitetu samog bojišta - brdu Zebrnjak kod Kumanova u tada Vardarskoj banovini u Kraljevini Jugoslaviji, a danas Republici Makedoniji. U spomen-kosturnici, počivaju posmrtni ostaci 678 poginulih srpskih vojnika poginulih u Kumanovskoj bitci. Danas se spomenik nalazi u ruiniranom stanju, jer ga je bugarski okupator Makedonije porušio tijekom Drugog svjetskog rata.

Posljednjih godina Zebrnjak je postao mjesto okupljanja srpskih zajednice iz Republike Makedonije. Za sanaciju ovog spomenika iz budzeta Republike Srbije odvojeno je 70 miliona dinara 2012. godine

Izgradnja i izgled spomen obelezja

Još 1922. godine grupa srpskih ratnih veterana formirala je odbor sa ciljem podizanja spomenika ratnicima palim 23. i 24. listopada 1912. godine u Kumanovskoj bitci.

Spomenik su svečano osvetili mitropolit skopski Josif, episkop niški Jovan i i episkop raško-prizrenski Serafim 31. oktobra 1937. godine, na 25. godišnjicu srpske pobede. Izgrađen je na brdu Zebrnjak, najvišoj točki kumanovskog bojišta. Prilikom osvećenja u kosturnicu su položeni posmrtni ostaci oko četiri stotine stradalih pripadnika srpske vojske koji su do tada bili čuvani u obližnjem srednjovjekovnom manastiru Svetog Đorđa, zadužbini srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, u Starom Nagoričinu (Makedonija).

Spomenik na Zebrnjaku građen je od najtvrđeg bazalta i armiranog betona. Imao je oblik kule-obeliska visine 48,5 metara. Bio je to uvjerljivo najviši spomenik ne samo na teritoriju Kraljevine Jugoslavije, već i čitavog Balkanskog poluotoka. Skladnih proporcija, sa vitkom kulom, ovaj memorijal mogao se vidi iz velike daljine, čak i noću, jer je iz njegovog kubeta izbijala svjetlost tri petro-maks lampe. Bilo je to simbolično, večito kandilo mrtvih čije su kosti tu počivale. Na svim planovima spomenika uočljiv je vertikalizam u strukturi građevine. Definitivan projekt predstavlja spoj masivnog podnožja u obliku tvrđave, vitkog stabla sa jajastom `` kapom "na vrhu koje se ne sužava prema gore i novog elementa - trougle osnove. Takvom osnovom autor je, bez ikakve sumnje, ostvario izraženi skulptoralni efekt u ukupnom izgledu vitke, ali snažne građevine. Taj vrhunski spor arhitekture i skulpture bez uzora u našoj arhitekturi predstavlja remek-djelo Momira Korunovića.

U prizemlju spomenika bile su prostorije koje su služile kao kosturnice izginulih srpskih ratnika. Nad njima se nalazio prostor, podijeljen u devet odaja, u kojem je bila smještena muzeološka postavka. Iznad podnožja spomenika, na osamnaestom metru od zemlje, nalazila se memorijalna kapela do koje se stizalo otvorenom spiralnom rampom. Na svakom uglu spiralne staze proširene kružnim zaravnima stajali su na postoljima originalni topovi korišteni u Kumanovskoj bitci. Željeznim stepenicama pelo se u prostor iznad kapele u kome su bile postavljene drvene hrastove ljestve koje su spajale pet katova visoke kule s betonskim galerijama. Na samom vrhu kule, pod samom krovnom konstrukcijom, nalazile su se spomenute svjetiljke koje su noću osvjetljavale okolinu. Na vrhu čitave građevine nalazio se krst, dok je njen najviši kat bio ukrašen heraldičkim znamenjima Kraljevine Srbije.

Fresko-dekoraciju u kapeli i kosturnici izradio je ugledni srpski slikar toga vremena Živorad Nastasijević koji je sa Korunovićem sarađivao i ranije, prilikom podizanja spomenika srpskim ratnicima stradalim u bici na Drini ujesen 1914. godine koji se nalazi na lokalitetu Mačkov kamen na planini Jagodnji kod Krupnja .

                             Spomenik danas 

Rušenje spomenika

Spomenik na brdu Zebrnjak kod Kumanova porušile su bugarske snage na samom početku Drugog svjetskog rata. Stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture - Beograd 1985. godine realizirali su projekt zaštite objekta na Zebrnjaku u zatečenom stanju. Ministarstvo rada i socijalne politike i Veleposlanstvo Republike Srbije u Republici Makedoniji poduzeli su početne korake u zaštiti ovog izuzetnog spomenika kulture time što su osigurale stalnog čuvara.
Pozajmljeno iz Wikipedije

*************************************************************************

Interesantno je da se zadnjih godina u Skoplju  podiglo mnogo spomenika  makedonskih junaka i vojvoda upravo iz doba turskog ropstva.  Kad pogledas koliko ih je, pa se zapitas kako je Makedonija ostala 5 vekova pod ropstvom kad je imala toliko junaka?

Jos interesantnije je da u mnostvu tih spomenika i zasluznih ljudi za drzavnost Republike Makedonije, nema onog ko je oslobodio Makedoniju od turskog ropstva, niti onoga ko je doprineo da Makedonija prvi put dobije status republike  u sklopu Jugoslavije. 

MANASTIR SVETOG DJORDJA STARO NAGORICANE

Kratak opis i istorija manastira

Manastir svetog Đorđa se nalazi nedaleko od sela

 Staro Nagoričane, u severoistočnoj Makedoniji, 13 km istočno od

 Kumanova, na padinama Kozjaka. Prvobitnu crkvu, koja potiče iz

 1071. godine je izgradio vizantijski car Roman IV Diogen. Kao jednu

 od svojih mnogobrojnih zadužbina, Kralj Milutin je crkvu u

 potpunosti obnovi 1313. godine, u slavu svoje velike pobede

 nad Turcima.

 Manastirska crkva Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu

 ima osnovu izduženog upisanog krsta, pošto je originalna

 građevina bila izdužena bazilika, pokrivena sa 5 (1+4) kupole.

 Prilikom gradnje, stari oblik crkve Svetog Đorđa u Starom

 Nagoričanu izgrađene od tesanog kamena,

 zaravnjen je na polovini današnje visine, posle čega

 je na toj osnovi podignuta nova crkva od opeke i kamena, što se

 može videti i na oltarskoj apsidi, koja je u originalu bila

 polukružne osnove, na kojoj se uzdiže nova petostrana

 kupola. Prema nekim istraživačima, crkvu Svetog Đorđa

 u Starom Nagoričanu su radili isti majstori koji su za

 kralja Milutina na staroj osnovi podigli novu crkvu

 Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. Posebnu draž manastirske crkve

 Svetog Đorđa čine i prestone ikone koje su rađene specifičnom al

 fresco tehnikom direktno namalteru, što je čini jedinstvenom među

 srpskim crkvama.

 Sama crkva Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu je

 pokrivena kamenim pločama i danas je dobro očuvana, a

 njen originalni živopis spada među najbolje rađene u tzv.

 vardarskom stilu. U manastirskoj crkvi je sahranjen

 bugarski car Mihajlo III Šišman (1322-1330), poginuo u Bitci

 kod Velbuzda.

U vreme dolaska pod srpsku vlast, crkva manastira Svetog Đorđa Nagoričina

 je bila u ruševinama, a manastir ugašen  Prizemni deo hrama je bio očuvan i

 u velikoj meri iskorišćen pri gradnji novog zdanja, tako da je sačuvani deo

 uticao na konačni oblik građevine.

Srpski kralj Milutin sa modelom manastira

Freske manastira Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, kao i većinu ostalih hramova - zadužbina kralja Milutina, izveli su dvorski majstori Mihajlo i Evtihije, i to su njihovi najbolji radovi. Freske manastira Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu imaju sličnosti sa ukrašavanjem Gračanice i Bogorodice Ljeviške. 

Na štitu jednog od svetih ratnika je napisano : "rukom Mihaila zografa". Tako čini i drugi slikar Evtihije na štitu Svetog Teodora Tirona. Kad su završili svoj rad ovde ..."mogli su biti zadovoljni, završili su svoje najveće i najznačajnije delo". Ciklus kalendarskih scena /minolog/ sličan je onom u manastiru Gračanica, koja je oslikana neposredno posle Nagoričana, kao poslednja zadužbina srpskog kralja.

 Kralj Milutin je predstavljen sa modelom crkve na fresci koja ga dosta verno prikazuje. Pored toga što svaki hram građen staranjem kralja Milutina, velikog srednjovekovnog zadužbinara, ima arhitektonske i slikarske osobenosti, njegove ktitorske scene su uvek različite. U manastiru Gračanici, anđeli po blagoslovu Hrista vladaru prnose krunu, a u Nagoričinu, patron hrama, Sveti Đorđe, daruje kralju mač, kao uzdarje za prinetu zadužbinu. 

Što se tiče stava i odeće ktitora, oni su bliski onima u manastirima Studenici i Gračanici. Ktitorsku predstavu u Nagoričanu izdvaja gest patrona hrama Svetog Đorđa, kome kralj predaje crkvu. On se okreće ktitoru sa podignutom desnicom, a u levoj drži mač i predaje ga kralju. 

Taj gest se povezuje sa pobedom nad Turcima iz godine izgradnje hrama u Starom Nagoričanu, o čemu svedoči uklesani natpis u kamenu o gradnji. 

Bilo da je crkva bila podignuta kao ispunjenje zaveta datog pred bitku, bilo u znak zahvalnosti zbog pobede, kralj Milutin je ovde prikazan u trijumfu. Tu nema oubičajenog postupka u kome ktitora sa modelom Hristu privodi Bogorodica ili patron hrama.

Natpis nad kapijom

Pored kraljevskog para, u okviru ktitorske kompozicije su predstavljeni sveti car Konstantin i njegova majka Jelena. Ovde su prikazani i sveti ratnici koji su postradali za hrišćanstvo. U literarnim izvorima, kralj Milutin se, ili poredi sa carem Konstantinom, ili označava kao njegov naslednik, "sličan slavnom Konstantinu"...... "dostojnik Božje pomoći i pokrova na proslavljenje i uzvišenje svoga otačastva".... Patron hrama, Sveti Đorđe, je prikazan na više mesta. 

Budući da je ciklus naslikan u manastiru Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu, najiscrpniji sačuvani ciklus fresaka srednjeg veka, njegov sadržaj se može sagledati kao osnov mnogih kasnijih ciklusa. Brojni detalji koji se zapažaju u poznovizantijskim ciklusima, prvi put se opažaju u nagoričkim scenama, zavisnim od teksta "Erminije". Jedna od ovih predstava ima značaj i karakter fresko-ikone i nalazi se na mestu gde se obično postavlja igumanski presto, što ukazuje na igumana Venijamina, koji se starao da namere Kralja Milutina o izgradnji svetinje budu ostvarene, u čije vreme je i oslikan hram.

Manastirska crkva Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu je sa spoljne strane ukrašena šaranjem opekama, a po bogatstvu ornamentike ističu se dva trodelna prozora na južnom i severnom temenu upisanog krsta, kao i dvodelni prozor na priprati iznad ulaza, čiji stubić je izuvijan u čvor. Iznad ulaznih vrata u manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu nalazi se u velikom kamenom nadvratniku uklesan Milutinov ktitorski natpis, a njegovi monogrami krase kapitele dva stuba, smeštena u zapadnom ulazu crkve. Sam ikonostas crkve svetog Đorđa u Starom Nagoričanu je urađen od kamena i čine ga četiri stubića sa kapitelima i arhitravom.

Svetinje sačuvale korene Srba

Skopska Crna Gora, prostor na kojem srpski narod u Makedoniji baštini svoju veru, tradiciju, ime. Naselja nikla uglavnom oko hramova iz doba Nemanjića

NA širokom planinskom pojasu Skopske Crne gore, na nešto više od 25 kilometara severno od glavnog grada Makedonije, 12 naselja je raspoređeno mahom oko srednjovekovnih hramova čiji su ktitori bili iz srpske dinastije Nemanjića. Nekada je zato čitav taj koloritni predeo nazivan i „Mala Sveta Gora“.

U Kučevištu, centralnom selu tog planinskog regiona, sa pretežno srpskim življem, nalazi se Crkva Svetog Spasa (do 15. veka poznata kao Vavedenje Presvete Bogorodice), malo iznad uz planinu kraj Kučeviške reke, manastir Sveti Arhangeli, iz prve polovine 14. veka, pa hram Svete Paraskeve. U selu Gornjani je manastir Sveti Nikita od 11. do 13. veka, manastir Sveta Bogorodica, Crkva Svete Petke u Pobožju, Hram Svetog Đorđa u selu Banjani (16. vek), Crkva Svetog Nikole u selu Ljubanci...

Hram Svetog Spasa podignut je od 1321-1331. u vreme kralja Stefana Dečanskog, manastir Sveti Arhangeli je iz vremena cara Dušana, a pretpostavlja se da je podizan od 1331-1355. godine. Na freskama u skoro svim crkvama i manastirima su Sveti Simeon i Sveti Sava. Prva škola u ovom području, još iz 1780. godine radila je u kučeviškom manastiru Sveti Arhangeli. Potom je 1813. otvorena škola i u samom selu, kada je nisu imala ni mnoga veća, pa ni gradska naselja ovog dela Balkana.

Ta svojevrsna „mreža“ svetinja, povezanih s okolnim selima, presudno je uticala na očuvanje identiteta, pravoslavne vere, tradicije i karakterističnih obeležja srpskog naroda na ovim prostorima, posebno u vreme Osmanskog carstva. Značajan deo stanovništva ovog kraja severa Makedonije, uprkos oduženoj asimilaciji, i sada čine Srbi. Osim u Kučevištu, srpski živalj je i u Pobožju, Banjanu, Čučeru, Gornjanu, Sandevu, Mirkovcima, Gluvu, Kučeviškoj bari... Na vrhu Skopske Crne gore, na severnoj granici su etnički čista albanska sela - Tanuševci, Brest, Malino Malo...

Kako ističu u Kulturno-prosvetnom i informativnom centru Srba „Vuk Karadžić“ u Kučevištu, stanovnici ove oblasti predstavljaju posebnu etničku grupu skopske kotline. Razlikuju se od stanovništva u susednim predelima ne samo po unikatnoj nošnji, nego i po govoru, narečju, običajima, temperamentu... 

Da bi se deo vrednosti i bogatstva sačuvao i da bi se proces nestanka zaustavio, u ovoj organizaciji pokrenuli su inicijativu za zaštitu kulturnog nasleđa regiona Skopske Crne gore.

********************************************************************************************************************************** CRKVA U CRKVI

U Crkvi Svetog Spasa u Kučevištu „krije“ se i manja, Crkva Svetog Nikole, u tajnosti dozidana 1501. godine, u vreme Osmanlija. Danas se vidi samo jedna, što je bio i glavni cilj starih neimara, da bi sakrili bogosluženje.

**********************************************************************************************************************************

 Realnost, ipak, pokazuje surovu sliku otuđenja. Kao što je i verski život u brojnim svetinjama praktično gotovo bez begosluženja, i maternji srpski jezik u obrazovnom sistemu više je simboličan. Iz godine u godinu sve je manje đaka koji se u osnovnoj školi u Kučevištu obrazuje na srpskom. Ove školske godine u prvi razred u odeljenju na srpskom, upisana su samo četiri učenika.

Držeći se više tradicije, uz svoje drevne svetinje, Srbi sa Skopske Crne gore proslavljaju Božić, Svetog Savu, Đurđevdan, Uskrs, Vidovdan, porodične krsne slave kao i svetkovine crkava i manastira. O Pokladama, „na praznik Pročka“, u Kučevištu se redovno organizuje maskenbal, u narodu poznatiji i kao „Sureti“, s karakteristikama paganskih običaja.

**********************************************************************************************************************************

 VODENICE
SELO Kučevište danas ima nešto više od 3.200 stanovnika. Nekada je na Kučeviškoj reci bilo čak 140 kamenih vodenica. Danas se mogu izbrojati njihovih četrdesetak urušenih ostataka. Žito melju još samo - četiri vodenice. Nekada u familijama sa tridesetak članova u jednom domaćinstvu, priča se, mladići nisu mogli ni da se ožene ako nisu imali svoju vodenicu.

Mladen Stančić VECERNJE NOVOSTI

NOLE KRALJ WIMBLEDONA

           NOLE JE OSVOJIO TITULUUUUUUUUU NA 

                     WIMBLEDONU ! 🏆 🏆 🏆

                  DJOKOVIC - FEDERER 7:6 6:7 6:4 6:3



                      CESTITAMO!!!

CARSIJSKE PRICE-stihovi

CARSIJSKE PRICE

   CARSIJSKE PRICE

Rekose mi da je pre neki dan, 

ustvari uvece kasno,

bila sa nekim gore na cesmi...

Svasta, pomislih i nije mi bilo bas jasno.

Tek sinoc mi rekose ,

da su se kolima odvezli nekuda...

- Kako je moguce, pitao sam 

Pa ona sa njim...?

- Ma ti si lud, rekose - Te reci i nevini osmeh,

To je sve film...

Cudio sam se da eto i ona...?

Prosto je nemoguce...

A eto i danas sam cuo

da joj je bio i kod kuce... i da...

Ma carsiske price...

Uvek govore, da su sve iste 

 i da ko jaje -jajetu lice.

Nisam verovao casti mi

kome danas da verujes 

svi govore iz zavisti...

A oni meni:

- Pa ti si lud... tebi je lose...

Sta mi sve ne rekose.

SMEJALA SE JE

  Smejala se oduvek odkad se znamo 

zivot je za nju bio pesma 

Bila je nemirna kao srna 

i bujna ko prolecna cesma.

Smejala se je i kad nije bilo bas smesno,

kad sam reci nalazio tesko

i kad nisam video nekog rezona 

 ja kad se zbunim a smeje se ona.

Smejao sam se i ja 

da ne bi sve ispalo glupo,

dok mi je pogled lutao tupo

po njenom telu i licu  sto se smeje. 

Dok u svojoj dusi , prezirah sunce 

sto me jos greje.

LUZICKI SRBI

Još se kunemo u Svetog Đorđa

Marko LOPUŠINA | 12. jul 2015. 08:26 | 

Kako su Lužički Srbi u Nemačkoj uspeli da i danas sačuvaju svoj identitet: Bili smo pod ogromnim pritiskom katolika, ali smo ostali verni pravoslavnim svecima

NA sledećem sajmu knjiga, krajem oktobra, u Beogradu prvi put nastupiće delegacija književnika i umetnika Lužičkih Srba iz Nemačke. Predvodiće ih pesnik Berdiht Dirlih, koji je već tri puta gostovao u Srbiji i odlučio da ojača veze sa, kako reče, “svojom braćom južnim Srbima”.

- Zahvaljujući književnim susretima u poslednje tri godine veze nas najsevernijih Srba iz Lužice sa Srbijom i srpskom dijasporom su sve jače i prisnije. Učestvovao sam na festivalu poezije u Smederevu, ali i na Književnim susretima udruženja “Sedmica” u Frankfurtu i zajedno sa svojim kolegama Lužičkim Srbima dobio pozive da obavezno dođemo u zvaničnu posetu Beogradu. I eto nas u oktobru u Srbiji - zadovoljno najavljuje Berdiht Dirlih dolazak delegacije bratskog naroda.

Lužički Srbi, njih oko 60.000, žive u nemačkoj pokrajini Brandenburg i Saksonija, kao i delu Poljske više od jednog milenijuma. Toliko ih je ostalo od brojnih polapskih slovenskih plemena koja su se tokom velike seobe od 2. do 4. veka naselila na granici tadašnjeg Rimskog carstva. Ime su dobili po dolini Lužici kod Drezdena, koju smatraju svojom prestonicom. Za sebe kažu da su Zorbi, Serbi ili najseverniji Srbi. Govore varijantom slovenskog jezika koja je bliža češkom i poljskom nego jeziku balkanskih Srba, mada njima naš jezik nije potpuno nerazumljiv.

- Nekada smo živeli na prostoru od Drezdena do Kijeva. Govorili smo srpski i pisali ćirilicom. Shvatili smo, međutim, da lužičkosrpski nacionalni identitet i kultura neće opstati u katioličkim zemljama ako se kao narod zatvorimo u čauru, već da moramo da se transformišemo u moderno društvo na temeljima naše tradicije. Bili smo pod ogromnim uticajem katolika i protestanata, poprimili smo zapadnu veru i kulturu, ali smo ostali verni pravoslavnim svecima Ćirilu i Metodiju i Svetom Đorđu. I danas slavimo ove svece - objašnjava nam pesnik Berdiht Dirlih, koji je svoje zbirke pesama objavio na srpskom.

Ovo objašnjenje načina očuvanja nacionalnog identiteta Lužičkih Srba, kojih je nekada bilo neuporedivo više, može se razumeti ako se zna njihova sudbina. Tokom mnogih vekova Germani i Poljaci su se starali da uguše Lužičke Srbe i izbrišu sa lica zemlje svako sećanje na njihovo postojanje. Zabranjivano je da se koristi lužički jezik čak i u ličnom komuniciranju i da se obeležavaju lužički praznici. Sve veći broj Srba iz Lužice prelazio je na nemački jezik. U 16. veku Martin Luter ih je označavao kao “najgori od svih naroda” i predskazivao da kroz 100 godina od njihovog jezika neće ostati ni traga.

- Sa dolaskom nacista na vlast život Lužičkih Srba pretvorio se u pakao. Hitler nas je proglasio srbojezičkim arijevcima, koje treba vratiti na koloseke Trećeg rajha. Pokušao je da nas uvuče u mrežu nacizma. Posle rata, nova vlast nas je proglasila nacionalnom manjinom i zaštitila od fizičkog i duhovnog uništenja - kaže Dirlih.

Autor himne Lužičkih Srba i klasik srbolužičke literature Handrij Zejler (1804-1872) napisao je izvanredan tekst “Gde je srpski rodni zavičaj?”, u kome je postavio pitanje gde je otadžbina Srba - u Pruskoj, Litvaniji, Češkoj, Poljskoj ili u Rusiji (na svim tim teritorijama danas žive potomci Lužičana). Na kraju sam Zejler daje odgovor na svoje pitanje - otadžbina Srba prostire se od obala Labe (Elbe) i Dunava do Crnog mora i Srbije.

- Kada Srbin dođe kod nas u Lužice dočekujemo ga kao da je u Šumadiji, sa hlebom i solju. I potom, kao i vi, pevamo himnu, koja kao i vaša govori o srpskom narodu. Mislim da smo mi književnici otkrili duboku povezanost Lužice i Srbije i da je sada naša dužnost da se zbiližimo kao dva bratska naroda - poručuje pesnik Berdiht Dirlih.

POSLANIK I PESNIK

Berdiht Dirlih je rođen 1950. godine u Novoj Vjeski. Studirao je katoličku bogosloviju, filozofiju i teatrologiju u Lajpcigu. Radio je kao dramaturg u Lužičkosrpskom narodnom pozorištu, kao glavni urednik “Srpskih novina” i kao poslanik parlamenta Saksonije. Predsednik je Saveza lužičkosrpskih umetnika.

PESMA POSVECENA TEBI

PESMA POSVECENA TEBI

Naravno da sam stihove poceo pisati kao pubertetlija  i gro pesama napisao sa pocetkom mojih dvadesetih kada sam pisanje stihova zamenio ,, komponovanjem", odnosno izmisljanjem muzike na te moje stihove.U zrelijim godinama sam retko pisao, pritisli drugi problemi i druge obaveze, jedna od retkih pesama  koju sam tada napisao je  pesma posvecena mojoj zeni, jedna i jedina  pesma za moju jedinu.



PESMA POSVECENA TEBI

Ne kupih ti lancice zlatne

                                                        Ne poklonih ti cvece ni ogrlice skupe

                                                        ni prstenje ti ne dadoh sa kamenjem dragim

                                                        al' kad me nije bilo makar jedan dan

                                                        zeljno si me cekala sa pogledom blagim.

                                                         Ne vodih te na shoping i putovanja skupa

                                                         ne odvedoh te na letovanja ni zimovanja

                                                         ne odosmo ni do mora,

                                                          al' u tvom glasu nikad ne primetih

                                                         ljutnju ili zvuk prekora.

                                                          Kraj mene si prosla sve nedace i krize

                                                          i poslove teske od jutra do noci

                                                          kraj mene si navikla na muke,

                                                          nagradu nikad trazila mi nisi

                                                          dovoljno je bilo da ti pruzim ruke.

                                                           Ceo zivot posvetila si kuci i deci

                                                          pored teskog rada u fabrickoj hali

                                                          ne zavide nikad onome sto ima,

                                                           dovoljno ti bilo sto se zakucismo 

                                                           i sto odgajismo dva sokola dva sina.

                                                           Zato ovu pesmu posvecujem tebi

                                                            kao skromni dar i naknadu malu

                                                           pesmu da  napisem bar to mogu,

                                                           da ti zahvalim  za sve sto imam 

                                                           a imam dosta... i srecu i slogu.

NAJVECI ZLOCIN CINIMO NECINECI NISTA

Manastirec, zločin koji traje i danas

Mladen Stančić | 31. maj 2015. 16:22 | 

Na jugozapadu Makedonije propada zaboravljena i oskrnavljena kapela naših stradalih predaka. Teško je zaključiti gde su kosti ubijenih Srba. Nezapamćen masakr bugarskih hordi 1916. godine

REPORTAZA PREUZETA IZ VECERNJIH NOVOSTI

Svetinja zaboravljena od svih i prepuštena zaboravu

ZARASLA u šiblje iznad sela Manastirec, kraj Makedonskog Broda, Spomen-kapela sa kosturnicom gde počivaju ostaci žrtava bugarskih zločinačkih hordi koje su na Badnji dan 6. januara 1916. izmasakrirale 103 najuglednija meštanina Poreča, zaboravljena je i napuštena od svih. Ponajpre od otuđenih potomaka iz tog zabitog područja na jugozapadu Makedonije. Prepuštena zubu vremana i skrnavljenju neljudi, dogodine će dočekati "obeležavanje" veka od zločina.

Stravičan pokolj uoči pravoslavnog Božića pre 99 godina, u narodu ovog područja poznat je kao najgrozomorniji "čin odmazde" bugarskih okupatora. A sve zarad istiskivanja srpske svesti stanovništva Poreča, koji su nazivali "Mala Šumadija". U istorijskim zapisima taj pokolj je upisan kao masakr kraj Derviške njive.

Tužna je, prosto neshvatljiva slika surove realnosti sa kojom se suočava namernik zabasao u ovaj kraj, kada otkrije zapušteno spomen-obeležje. U tom nehaju, u varvarskom odnosu nečijih potomaka, nevoljnih i da čuju i ko su im daleki preci kojima je tu trebalo da sačuvaju večni mir i spokoj, kapela je odvojena od pravoslavne svetinje iako je podignuta tu, tik uz drevni Porečki manastir i hram posvećen Presvetoj Bogorodici. U zastrašujuće zapuštenu i ko zna od kada i od čijih ruku poharanu i oskrnavljenu kapelu, pored vandala, decenijama nije kročio sveštenik, da okadi, vinom prelije kosti, pomen za pokoj duša mučenika odsluži...

Zvanično, Kosturnica u selu Manastirec u Poreču, upisana je u registar spomenika, spomen-obeležja i vojničkih memorijala i grobalja iz balkanskih i Prvog svetskog rata na području današnje Republike Makedonije. U zajedničkom radnom materijalu stručnjaka resornih ministarstava Vlade Srbije, republičkih zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije i Makedonije, koje smo tada pratili "na terenu", jula 2003, posle obilaska svih spomen-memorijala na teritoriji ove zemlje, između ostalih, preciziran je i opis zatečenog stanja kosturnice u Manastirecu.

Spomen-kapela sa kosturnicom u selu Manastirec kod Makedonskog Broda posvećena je streljanim žiteljima Poreča i okoline, stradalim od bugarskih okupatora 1916. godine. Spomenik je relativno dobro očuvan i o njemu se staraju iz obližnjeg manastira Mala Bogorodica - navedeno je tada u pomenutom radnom materijalu.

Sam objekat kapele sa kosturnicom i sada je, po spoljašnjem izgledu, još uvek relativno dobro očuvan. Ali samo na prvi pogled. Odvaljena ulazna vrata, polupani prozori i jezivi tragovi unutrašnjih skrnavljenja večne kuće poklanih mučenika. Teško je zaključiti gde su se nekada u kosturnici nalazile sada razbacane kosti i lobanje ubijenih predaka. I to tu, tik uz svetinju.

Retki postiđeni meštani tvrde da u manastiru (u vladavini nekanonske MPC), čuvaju spisak ubijenih "od bugarskih zlikovaca". Sve žrtve su iz okoline sela Poreča. Najviše ih je 22 iz sela Zdunje, 11 iz Lupšte, devet iz Tominog Sela, po osam iz Donjeg Manastireca i Zrkle. 

- Porečani su im kasnije podigli kosturnicu u blizini manastira - zapisao je 1982. Milan Risteski u radu "Poreč kroz istoriju". - Po povlačenju Srba, za vreme Prvog svetskog rata, Bugarska je okupirala Vardarsku Makedoniju u kojoj je počela da organizuje kaznenu ekspediciju pod vođstvom potpukovnika Konstantina Panova. Vođeni su takozvani crni spiskovi viđenih ljudi, svi sveštenici, učitelji, predsednici opština, načelnici komiteta, vojvode i četnici. Uhapšeno je bilo 205 lica sa ovog spiska. Jedni su bili odvedeni u Okružno načelstvo, drugi u Prilep, a polovina je završila na Derviškoj njivi.

No, kako neki meštani, sa neskrivenom bojažljivošću i skrivanjem "ličnog porekla" svedoče, "mnogo je kroz vreme bilo falsifikata", pa i na samoj tabli spomen-kapele.

Dragan Ilić, poreklom iz Poreča, ali "kao i mnogi" odavno iseljen, ne skriva svoj sud.

- Svi ti zverski zaklani ljudi imali su samo jednu krivicu - bili su Srbi. To im Bugari nisu oprostili. Ta njihova "krivica", nažalost traje. Nije je praštala ni komunistička vlast. Zato je i originalna tabla sa imenima i prezimenima tih mučenika zamenjena falsifikovanom na kojoj su imena izbrisana. I taj falsifikat traje i danas u "demokratskom" periodu - kaže Ilić.

Navodi lični primer, odnosno iskustvo svoje familije. Kaže, sve je to bilo u službi asimilacije i "gušenja srpske svesti" kod sve rasutijeg i otuđenijeg stanovništva Poreča...

Dragan Ilić

- Moj deda Novak Ilić bio je kmet. Umro je 1943. godine. U posleratnim dokumentima kao njegovo prezime navedeno je - Ilijevski. Objašnjeno je da se, navodno, "1945. svako izjašnjavao slobodno, svako je pitan kako želi da se preziva". To je jasan primer grubog falsifikata, jer deda Novak je umro dve godine ranije, pre nego što su došli komunisti i njihova vlast koja je učinila svoje. Kada je mogao slobodno da se izjašnjava - sa gorčinom otkriva Ilić, da je u lavirintima administracije jedini u familiji uspeo da vrati svoje prezime.

ODLAZE SVI MLADI

U POREČU, teritorijalno u opštini Makedonski Brod, kažu, ostalo je još oko osam hiljada duša. Po nacionalnom izjašnjavanju registrovano je 6.927 Makedonaca, 181 Turčin, 22 Srbina i 11 - "ostalih". Milosim Vojnevski, prvi čovek po teritoriji najveće opštine u Makedoniji, u nastojanju da nekako zadrži sve veći broj neženja u Poreču, posebnim aranžmanima "na račun opštine", nudi otvoren konkurs kandidatatima za ženidbu za besplatna putovanja najčešće u Rusiju i Ukrajinu, ne bi li našli mladu i skrasili se na svojim ognjištima. Jer, "devojke iz ovog kraja najčešće odlaze, ili u druge gradove ili pak u - inostranstvo..."

Stidljivi sagovornici na ovu temu iz Makedonskog Broda kažu - "ne beže samo devojke, odlaze svi mladi". Preostalo je oko šest hiljada duša u Makedonskom Brodu i dve hiljade u pedesetak slabo naseljenih sela... Lane je kažu rođeno oko 50 beba, a umrlo je više od 100 stanovnika iz Poreča.