Srpske vojvode iz stare Srbije i Makedonije

Todor Krstic Algunjski cetnicki vojvoda

Rođen je Todor 1877. godine u selu Otlji (kod Kumanova) u starom Žegligovskom kraju. Još kao dete od tri godine ostao je bez oca, kojeg su ubili Arnauti. Majka se onda preudala i odvela ga u očuhovu kuću, u selo Algunju. Pridev Algunjski je dobio po tom mestu. Rano se odvojio od nove porodice, i nastanio kod strica koji je bio aščija u Prokuplju. Dok je prao sudove u stričevoj kuhinji maštao je da se sa oružjem u ruci bori za slobodu svog naroda

 Dr Gođevac je poslao Todora Krstića "hlebara i komitu" da ode i ispita prilike u svom rodnom kraju. Prebacio se ilegalno kao civil (srpski komita), preko stare srpsko-turske granice i stigao o Spasovdanu 1904. godine do svoje porodice u Algunju. Dočekali su ga majka i sestra; drugi ga se nisu ni sećali. Uskoro su kod Algunje pojavio komitski vojvoda Anđelko Aleksić sa svojom četom, nastupajući u prvoj akciji. Na poziv Anđelkom došao je noću Todor na sastanak, sa hlebom za komite. Obavestio je vojvodu o turskim stražama i egzarhijskim kućama. Ispunio je prvi povereni zadatak.

Todor Krstić je sve vreme od 1903. do 1912. godine bio na terenu, od kad je otpočela srpska četnička organizacija. Poznajući odlično prilike na Jugu, kao i sve balkanske jezike, njemu su poverene najteže misije. On je uvek i sa uspehom prebacivao sa svojom četom druge čete, koje su išle za porečki i kičevski kraj. Izdržao je vojvoda Krstić sve četničke borbe na Čelopeku, Oblavcu, Kozjaku, Mukosu, Orešu, Oreškim livadama, Krapi, Nežilovu, Kurtinom Kamenu, Orlovom Dolu, Šumatoj Trnici, Stracinu, Nebregovu, Algunji, Četircu i tako dalje.

Za vreme Hurijeta 1908. godine, kada je data amnestija svim odmetnutim Hrišćanima vojvoda Algunjski bio je poslednji koji se predao turskim vlastima.

Godine 1932. Todor Krstić je ušao u Odbor koji je radio na podizanju spomenika poginulom komitskom vojvodi Petku Iliću u Starom Nagoričanu. Te godine na Petrovdan u Kumanovu u Sokolskom domu proslavio je vojvoda zajedno sa narodom i prijateljima tridesetogodišnjicu "nacionalnog i četničkog rada.

Vojvoda Jovan Stojkovic- Babunski

Jovan Stojković - Babunski (Martolci, 25. decembar 1878 — Veles, 17. februar 1920), poznat kao Vojvoda Babunski je bio srpski četnički vojvoda i komandant tokom Borbe za Makedoniju i Staru Srbiju, Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Nakon ubistva njegovog brata i sinovca od strane bugarske Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije - VMRO, tražeći osvetu pridružuje se četničkim odmetnicima među kojima ubrzo postaje komandant četničkih jedinica u dolini reke Vardar, gde se sa svojim saborcima sukobavlja sa bugaraškim i osmanskim snagama.

Nadimak Babunski je dobio po planini Babuni na kojoj je četovao 1905—1908. Pesmu posvećenu vojvodi Jovanu Babunskom Spremte se spremte četnici ili Srpska mi truba zatrubi napisao je odmah posle borbe u selu Drenovu 1907. Jovan Grković Gapon

.Nakon izbijanja Prvog balkanskog rata pridružuje se Srpskoj vojsci u kome tokom borbe u selu Strevica biva ranjen. Tokom Drugog balkanskog rata nalazio se u sastavu srpskog dobrovoljačkog odreda sa kojim se bori u Bici na Bregalnici. Tokom Prvog svetskog rata, Babunski i njegov četnički odred se bori protiv austrougarskih snaga 1914, a kasnije i na Solunskom frontu gde je Babunski odlikovan od francuskog generala Luja Franša d' Epereja nakon zarobljavanja dva nemačka torpedna čamca sa posadama. Posle rata, Babunski sa svojim jakim snagama od 250 boraca pomaže nove srpske vlasti u gušenju bugaraškog otpora u okolini makedonskih mesta, Bitolja i Tikveša. Smatra se za jednog od najslavnijih četničkih vojvoda iz tog doba, Babunski je umro u Velesu 1920.

Lik i delo vojvode Babunskog je bilo zabranjeno pominjati i slaviti u Socijalističkoj Jugoslaviji iako je imao nemerljiv doprinos za sjedinjenje Srbiji i Jugoslaviji Vardarske Makedonije, koja će kasnije za razliku od Egejske i Pirinske jedina sačuvati svoj kulturni indentitet. Za razliku od bugaraških vojvoda koristio se i pisao na čistom danas poznatom makedonskom narodnom jeziku koji je on smatrao za starosrpski jezik.

Jovan Stanojkovic- Dovezenski

Rodio se 8. aprila 1873. u selu Dovezence kod Kumanova u današnjoj Makedoniji, a umro je 1935. u Beogradu. Osnovno obrazovanje stekao je u obližnjem selu Murgašu, Stracinu i u gradiškom manastiru. Oko 1888. odlazi u Beograd gde pohađa beogradsku realku. Zbog siromaštva upisuje Svetosavsku bogoslovsko-učiteljsku školu za pitomce iz Stare Srbije. Godine 1897. postaje učitelj u svom rodnom mestu Dovezencu. Godine 1904. izazvan Kokošinjskim pokoljem Srba u selima Kokošinju i Šopskom Rudaru izvršenim od strane VMRO-a, odmeće se u šumu i formira srpsku četu. Učestvovao je u brojnim borbama srpskih četa u Kumanovskom kraju, na Čelopeku 1905. i 1906. U Prvom Balkanskom ratu učestvuje u Kumanovskoj bici, kao i u Prvom svetskom ratu.

Nakon ratova postaje narodni poslanik žegligovskog sreza.

Odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima 4. reda, zlatnom medaljom za hrabrost, spomenicama ratova 1912-1913. i 1914-1918.

Petko Ilic- Nagoricki

Rođen je u Starom Nagoričanu kod Kumanova oko 1886. godine. Petko Ilić je ušao u srpsku četničku organizaciju kao četnik još 1903. godine. 

Godine 1907. Petko postaje vojvoda čete u Skopskoj Crnoj Gori, gde će predstavljati vezu i kurirsku četu dva Gorska štaba. Nakon Mladoturska revolucija Mladoturske revolucije, četnici su se predali u Skoplju. Petko je Turcima predstavljen kao šef gorskog štaba što nikada nije bio, ali je njegova slava odbacivala svaku sumnju. Njegov niski rast i mladost zapanjili su Turke, koji nisu verovali da je taj niski mladić "Kuzun" (jagnje) komita, čuveni vojvoda Petko. Petko je 1910. godine ponovo otpočeo četovanje, budući da su Mladoturci nastavili sa praksom pritiskanja Hrišćana.

Poginuo je s proleća, 4. marta 1912. godine u selu Stracinu (Borba kod Stracina). Tražio je da bude sahranjen u Srbiji, na granici, kako bi mogao da posmatra čete pri prolazu. Sahranjen je u Manastiru Sveti Pantelejmon, u selu Lepčincu.

Godine 1923. prenete su mu kosti u Staro Nagoričane, a tu mu je podignut spomenik 1933. godine a osvećen 1937. godine

Nadgrobni spomenik Petka Ilica u manastiru Lepcince

Srpske vojvode sa cetama u Skoplju 1908